СТАЛНО сањам да се враћам у моје Коморане. У нашу Дреницу. И, тај сан не траје кратко. Оно што је збиља детињства човеку се враћа с годинама. Што је старији, преживљава је све живље. Човеку, када уђе у неке године, а ја трошим осамдесет трећу, чини ми се да је важно да врати време. Да се преиспита: шта је учинио, шта је пропустио... Белези детињства, младости и каснијих година стално траже некакве рачуне. Копају некакве немире... Мој одговор је: ако си трајао часно, спокојно ћеш и до самог краја. Ето, то је мој одговор.Душан Буцаловић. Прича не само о њему, већ готово о једном веку. О Србима из Дренице, из које је, као дечак, понео потресну, никад избрисану, рану прогона, у априлу 1941. године. Тада су дошли, каже нам, Шиптари, покупили све што су Буцаловићи имали, потерали краве и волове, натоварили шиваћу машину мајке Милице, а њих, осморо деце и мајку, протерали у Косово Поље, потом у Суви До код Липљана...
Ово је прича о путу Душана Буцаловића који га је, као најстаријег у породици Буцаловића, усмерио да буде стуб куће уз који је придигао седморо браће и сестара, а родитељима обезбедио достојну старост и место где "им кости неће преметати они који су их протерали из никад непрежаљеног завичаја".
Ово је прича о борби обичног, а тако необичног човека који је читав свој живот уложио да га се синови и унуци не постиде.
Како смо упознали овог нашег Душана Буцаловића? У данима када су "Новости" обележавале 63. годину трајања, јавио нам се да честита. Скромно, помало стидљиво, као што то чине, углавном, истински вредни људи. Казао је: "Ја сам сапутник вашег листа од првог примерка". То је и био повод наше посете Буцаловићу, у његовом дому, у једном новобеоградском булевару. Нисмо ни слутили да је иза рођенданске поруке нашем листу - судбина за читав роман